Косово јесте и увек ће бити српско

Косово и Метохија су котлине окружене планинским венцима — Копаоником и Голијом на северу, Шар‑планином на југу, Проклетијама на западу. Реке Ситница, Бели Дрим и Ибар везују тај простор и за Егеј и за Дунав, што га је кроз векове чинило раскрсницом и трговине и војски.

Само име Метохија сведочи о власничкој историји земље: реч потиче од грчког μετόχιον — црквено имање. Средњовековне повеље, од Дечанских хрисовуља до Светоарханђелске, побројавају села, млинове, винограде и људе који су припадали манастирима. То нису митске тврдње, него сачувани катастри.

Управо та густина писаних извора чини Косово и Метохију једним од најбоље документованих делова средњовековне Европе. Оно што другде памти само предање, овде памти пергамент.

Пре словенског насељавања простор насељавају Дарданци, а Рим га уређује као провинцију Дарданију са градовима Улпијаном (данас Грачаница) и рудницима сребра и олова у Новом Брду и Јањеву. Рудно богатство одредиће економску историју читавог краја.

Из римског и рановизантијског доба остају базилике, некрополе и путна мрежа Via de Zenta. Словени пристижу у VI и VII веку и до IX века простор улази у сферу византијско‑словенског хришћанства.

Стефан Немања везује крај за Рашку, а његов син Сава 1219. добија аутокефалију цркве. Од тада, свака генерација Немањића оставља задужбину: Богородицу Љевишку у Призрену, Бањску код Звечана, Грачаницу, Свете Арханђеле, и најзад Високе Дечане.

Призрен постаје престоница цара Душана, Ново Брдо један од најбогатијих рударских градова Европе, а Пећ од 1346. седиште Патријаршије. Дечанска хрисовуља из 1330. пописује око 2.100 сеоских домаћинстава и десетине насеља — најпотпунији демографски документ српског средњег века.

Душанов законик (1349/1354) писан је у држави чије је срце било овде. Правни, монетарни и рударски систем средњовековне Србије гради се око косовских и метохијских градова.

На Косову пољу сучелиле су се војске кнеза Лазара Хребељановића и султана Мурата I. Оба владара су погинула; битка је тактички остала нерешена, али је стратешки означила почетак османског продора на север.

Оно што је уследило важније је од исхода. Из битке израста косовски завет — избор „царства небеског“ над земаљским, уграђен у епску поезију, у култ Светог кнеза Лазара, у Видовдан као датум који се у српској историји понавља: 1876, 1914, 1921, 1989.

Косовски циклус народне поезије — Смрт мајке Југовића, Косовка девојка, Бановић Страхиња — један је од највећих усмених епских корпуса Европе, забележен Вуковим радом у XIX веку и преведен на десетине језика.

Османски дефтери — порески пописи из XV и XVI века — најпоузданији су демографски извор тог доба. Пописи Области Бранковића (1455) бележе огромну већину словенских, хришћанских имена по селима Косова и Метохије.

Пећка патријаршија је обновљена 1557. заслугом Мехмед‑паше Соколовића и постаје једина српска институција са признатом јурисдикцијом — школа, суд и памћење у једном. Укинута је 1766.

После аустријско‑турских ратова долази до Велике сеобе 1690. под патријархом Арсенијем III и друге сеобе 1737. под Арсенијем IV. Свака сеоба мења етничку слику: одлазе домаћинства, остају задужбине.

Ипак, XIX век доноси обнову: Призренска богословија (1871), српске школе, штампарије и конзулати. Просвета постаје облик опстанка.

У Првом балканском рату 1912. српска војска улази у Приштину, Пећ и Призрен. Годину дана касније, у Првом светском рату, преко Косова и Метохије иде повлачење српске војске ка Албанији — једна од најтежих епизода националне историје.

Између два рата спроводи се колонизација и аграрна реформа, са мешовитим и оспораваним резултатима. У Другом светском рату највећи део покрајине припојен је италијанској Великој Албанији; десетине хиљада Срба протерано је или убијено.

Указом из марта 1945. привремено је забрањен повратак колониста — одлука која је трајно утицала на етнички састав.

Косово и Метохија постају аутономна покрајина у оквиру Србије, са све ширим овлашћењима, посебно после Устава из 1974. Универзитет у Приштини отворен је 1970.

Демографија се мења брзо: висок природни прираштај албанског становништва, исељавање српског. Демонстрације 1968. и 1981, петиције Срба и Црногораца из осамдесетих и Меморандум САНУ обележавају политичку климу која ће се 1989. окончати сужавањем аутономије.

Деведесете доносе паралелне институције албанске заједнице, а од 1998. оружани сукоб између ОВК и југословенских снага.

НАТО бомбардовање СР Југославије трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. Кумановским споразумом и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244 покрајина прелази под међународну управу, али остаје — према самом тексту резолуције — под суверенитетом СР Југославије, данас Србије.

После доласка КФОР‑а више од 200.000 Срба и других неалбанаца напушта покрајину. У мартовском насиљу 2004. током два дана уништено је или оштећено 35 православних цркава и манастира, међу њима и Богородица Љевишка са УНЕСКО листе.

Приштина једнострано проглашава независност 17. фебруара 2008. Србија је не признаје; не признају је ни пет чланица ЕУ, ни Русија, Кина, Индија, Бразил и низ других држава, и КиМ није чланица Уједињених нација.

Четири споменика уписана су на УНЕСКО листу светске баштине под називом Средњовековни споменици на Косову: Високи Дечани (2004), а 2006. проширено на Пећку патријаршију, Грачаницу и Богородицу Љевишку. Од 2006. све су на листи угрожене светске баштине.

Осим њих, забележено је преко 1.300 српских цркава, манастира и црквишта, многа са фрескама XIII и XIV века. Дечани сами чувају највећи сачувани фрескопис средњовековне Европе — преко хиљаду композиција и око 20 циклуса.

Заштита баштине није само културно него и правно питање: свака промена статуса споменика отвара питања власништва, приступа и конзервације која су предмет међународних споразума.

Српска заједница данас живи претежно на северу (Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан, Лепосавић) и у енклавама на југу — Грачаница, Штрпце, Ораховац, Гораждевац, Велика Хоча. Око манастира окупљају се и остаци сеоских заједница.

Уз Србе и Албанце, у покрајини живе Горанци, Ашкалије, Роми, Египћани, Турци, Бошњаци и Хрвати Јањевци — вишевековни мозаик који се ретко помиње у међународним извештајима.

Бројке о расељавању после јуна 1999. нису процена овог сајта. UNHCR је крајем 1999. регистровао око 210.000 расељених Срба, Рома и других неалбанаца који су напустили покрајину; Комесаријат за избеглице Републике Србије води евиденцију од око 200.000 интерно расељених лица са Косова и Метохије која и данас имају тај статус. ОЕБС‑ова мисија (OMIK) у извештају „Kosovo/Kosova: As Seen, As Told, Part II“ (1999) документује насиље, паљевине и притиске који су расељавање пратили. Human Rights Watch је 2001. објавио извештај „Under Orders“, а 2004. „Failure to Protect“ о мартовском насиљу, у којем је расељено још око 4.100 људи и оштећено или уништено 35 православних цркава и манастира.

Питање повратка расељених, имовинских права, слободе кретања и приступа светињама остаје отворено и мери се појединачним судбинама, не само политичким изјавама. Према UNHCR‑у и косовским институцијама, број трајних повратака Срба од 2000. мери се у хиљадама, не десетинама хиљада — то је најпоузданији показатељ колико је расељавање било трајно.

Косовско‑ресавски дијалекат, призренско‑тимочки говори, епска десетерачка песма уз гусле, метохијска трпеза, вино Велике Хоче — једног од најстаријих винородних места у Европи са континуитетом од XIV века.

Славе, крсне славе и заветине, литије о храмовним славама, вез и ткање призренског круга, филигран — све су то живи облици, не музејски експонати.

Ако желите да наставите даље: погледајте Атлас манастира, Атлас битака и Времеснку осу на овом сајту, где су Косово и Метохија повезани са ширим током српске историје.

Ова страница не тражи од читаоца да верује на реч. Уз сваки одељак стоје извори: повеље, дефтери, пописи, резолуције, УНЕСКО документација. Аргумент који се плаши извора није аргумент.

Косово и Метохија су за српски народ истовремено историјска чињеница, духовно средиште и жива обавеза. Отуда наслов ове странице — не као пркос, него као сажетак свега што следи испод њега.

Страница ће расти. Ако имате документ, фотографију, породично сведочанство или исправку — предложите допуну; сваки прилог пролази уредничку проверу.