Никола Тесла — српско дете из Лике, човек света

Смиљан 1856. није био ни Хрватска ни Србија. Био је део Личке пуковније Војне крајине — појаса којим је непосредно управљао Беч, насељеног претежно српским граничарским породицама које су вековима раније доведене да чувају границу према Османлијама у замену за земљу и слободу од кметства. Тај статус није детаљ за фусноту: он је разлог зашто су Тесле уопште биле тамо.

Његов отац Милутин био је свештеник Српске православне цркве и писац; мајка Ђука, кћи и унука српских свештеника, знала је напамет српске епске песме и сама правила справе за домаћинство. Тесла је крштен у српској цркви, у српској књизи рођених, у српској парохији коју је водио његов отац. Ништа од тога није накнадна интерпретација — то су папири.

У сопственој аутобиографији „Моји проналасци“ и у безброј интервјуа он о томе говори без икакве нелагоде. У чувеном писму из 1936. пише реченицу која се у Србији цитира као завет: поносан је на своје српско порекло и на своју домовину — а домовином увек назива крај, а не државу.

Наизменична струја, полифазни систем, индукциони мотор, обртно магнетно поље, радио-принципи, даљинско управљање, флуоресцентно осветљење, Теслин трансформатор, хидроелектрана на Нијагари. Јединица за густину магнетног флукса у Међународном систему носи његово презиме. Ниједан од тих доприноса није ничија национална својина — они припадају човечанству, и Тесла је то говорио пре свих осталих.

Управо зато што његово дело припада свету, свађа око „чији је Тесла“ звучи ситно. Али та свађа није ни почела од Срба. Она почиње онда када неко покуша да од човека који је рекао ко је — направи држављанина који то никада није био.

Тесла је 1891. постао амерички држављанин и то држављанство је ценио више од свих признања. Држављанство му је, дакле, било америчко; порекло српско; завичај Лика; држава рођења Аустрија. Ниједна од те четири ставке не гласи „Хрватска“.

Тесла је отишао из Лике 1878, а из Европе 1884. Никада се није вратио. Све што данас у јавној свађи стоји као „хрватски Тесла“ ослања се на једну реченицу изговорену 1892. у Загребу — у граду који је тада био средиште Троједне Краљевине унутар Хабзбуршке монархије, у времену када су Срби у њој били признат, конститутиван народ, а сама реч „Хрватска“ означавала покрајину под Аустроугарском, а не независну државу.

Он није доживео 1918, барем не као становник ових простора. Није видео шта ће донети 1941. Није видео Јадовно и Јасеновац, јаме под Велебитом, госпићке транспорте, ни то шта ће се догодити људима његовог презимена и његове парохије. Умро је 7. јануара 1943. у Њујорку, док је његово родно село било у држави која је његов народ прогласила за биолошког непријатеља.

Зато свако позивање на његову реченицу из 1892. мора да носи и ово питање: шта би тај човек рекао 1945. да је доживео? Или 1992, када су му минирали споменик у Госпићу и запалили кућу у Смиљану? Позивати се на љубазност коју је исказао према покрајини Монархије, а прећутати шта се потом дешавало његовима у име државе која носи то име — то није историја, то је избор цитата.

У лето 1941. Госпић је постао једно од најмрачнијих места у Европи: усташко упориште из ког су кретали транспорти за Јадовно и велебитске јаме. Убијани су сељаци, учитељи, свештеници — исти сталеж коме је припадао Теслин отац, исти народ коме је припадала његова родбина. Мало која српска породица из тог краја нема гроб без датума.

Педесет година касније, у другој држави и под другом заставом, дошло је до истог гестa у мањем обиму: Кршинићев споменик у Госпићу миниран је, спомен-кућа у Смиљану опљачкана и запаљена, а црква у којој је Тесла крштен разорена. Ако је он заиста био „њихов“, зашто је прва ствар која му се догодила у новој држави било уништење свега што га доказује?

Обнова 2006. године је чињеница и не треба је порицати. Али обновљена кућа у празном селу није исто што и жива заједница. Тесла је припадао народу који у свом родном крају данас практично не постоји. Приказ да он припада баш држави у чијем се настанку тај народ изгубио захтева велику дозу заборава.

Најслабији начин да се брани Тесла јесте вика. Најјачи је документ. Ако неко тврди да је Тесла Хрват, довољна су четири мирна питања: у којој држави је рођен? У којој цркви је крштен? Шта је сам рекао да јесте, и то више пута током педесет година? И где је, по сопственој вољи и вољи породице, завршила његова заоставштина?

Затим следи оно што није спорно и што треба рећи првo: Тесла припада човечанству. Његови проналасци не носе заставу. Његово порекло, међутим, носи име, и то име се зна. Ове две ствари нису у сукобу — у сукобу су само са покушајем да се једна од њих обрише.

И на крају, најпоштенија реченица коју Србин може да изговори у овој расправи: не тражимо да Тесла буде само наш. Тражимо да не буде ничији туђи на рачун онога што су његови преживели. Разлика је огромна и цела ова страница постоји због ње.