Јасеновац — сахрањена истина

Јасеновац је био комплекс логора који је Независна Држава Хрватска држала од августа 1941. до 22. априла 1945. на око стотину километара југоисточно од Загреба, у мочварној равници где се Уна улива у Саву. Усташка надзорна служба звала га је „сабирни и радни логор“. Ниједна од те две речи није тачна: људи ту нису сабирани ради нечега другог, нити је рад био сврха.

Систем је обухватао најмање пет нумерисаних логора — Брочице, Крапје, Циглану, Кожару и Стару Градишку — уз ромски логор Уштицу, логорске економије у испражњеним српским селима Млака и Јабланац, и стратиште Доња Градина на десној обали Саве, на данашњој територији Републике Српске.

Оно што Јасеновац одваја од немачких логора јесте да га нису водили Немци. Немачка је НДХ дала оквир, оружје и заштиту, али су наређења, ножеви, маљеви и списи били домаћи. Због тога је сећање на Јасеновац остало нерешено: не постоји страна сила на коју се одговорност може у целости пренети.

Срби су чинили највећу групу жртава — према USHMM-у између 45.000 и 52.000 само у Јасеновцу, у оквиру знатно ширег геноцида над Србима у НДХ који је однео стотине хиљада живота широм Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Босанске крајине и Херцеговине.

Јевреји су у Јасеновцу страдали у броју између 13.000 и 20.000. Јеврејска заједница НДХ уништена је највећим делом на домаћем тлу, пре него што су икакви транспорти кренули ка Аушвицу — што је чињеница коју и данас многи изван региона не знају.

Роми су, према проценама, страдали у броју од 16.000 до преко 25.000, највише у Уштици. Њихово страдање је дуго било најнемије јер је најмање писаних трагова остало, а често није било никог да сведочи.

Уз њих су страдали и Хрвати и Муслимани антифашисти, комунисти, свештеници који су одбили да сарађују, и сви они који су помагали прогоњенима. Јасеновац није био само етнички логор; био је и логор за оне који су на злочин рекли не.

На поименичном попису Спомен-подручја налази се преко 20.000 деце. То је податак који не подноси никакву релативизацију и око кога, за разлику од укупних бројки, скоро да и нема спора.

После немачко-усташке офанзиве на Козари 1942. године, десетине хиљада жена и деце одвојено је од породица и депортовано. Деца су завршавала у Старој Градишки, Сиску, Јастребарском и Горњој Ријеци, где су умирала од глади, тифуса и намерног тровања.

Дијана Будисављевић, Бечлијка удата за српског лекара у Загребу, организовала је операцију која је из логора извукла преко 10.000 деце. Водила је картотеку: име, узраст, село, име мајке — да би их после рата породице могле пронаћи.

У мају 1945. органи нове власти одузели су јој картотеку. Многа деца никада нису нашла своје породице. Њен дневник, писан из дана у дан, објављен је тек 2003 — шездесет година касније. То је, у једној реченици, историја памћења Јасеновца.

У априлу 1945. усташе су минирале зграде, срушиле зидове и спалиле документацију. Тиме је уништен први слој доказа — али не и последњи. Други слој уништила је политика.

Нова Југославија имала је формулу: „братство и јединство“. Она је значила да се злочин може помињати, али не и његов национални предзнак. Жртве су постале „жртве фашистичког терора“, а не Срби, Јевреји и Роми. Место логора остало је деценијама празно поље; споменик је подигнут тек 1966, апстрактан, без крста, без имена, без бројке.

Савезни попис жртава из 1964, који је поименично евидентирао 597.323 жртве, држан је у тајности деценијама. Држава која се хвалила антифашизмом закључала је сопствени попис мртвих у фиоку.

У том вакууму расла су два супротна мита: један који је број надувавао до милион и више, и други који га је спуштао на неколико десетина хиљада. Оба мита живе од тога што нема мирног, јавног, документованог броја. Тишина је родила обе лажи.

Када је крајем осамдесетих и почетком деведесетих у Хрватској у јавни живот вратио скуп симбола везаних за НДХ — поздрави, обележја, преименоване улице, рехабилитоване биографије — Србима у Хрватској и Босни то није било академско питање. Њихови родитељи и деде били су на списковима. Њихова села имала су јаме.

Уставне промене којима су Срби из конститутивног народа преведени у националну мањину, отпуштања из полиције и управе, и одсуство било каквог јасног одмака од НДХ — све то је људима који су памтили 1941. деловало као почетак истог филма. Историчари ће се спорити о узроцима рата; о томе шта је народ осећао, спора нема.

Немачка је 1991. предњачила у брзом признавању Словеније и Хрватске, пре него што су питања граница и мањина решена. За Србе је то имало још једно значење: држава која је 1941. створила НДХ прва је 1991. потврдила њене наследнике. Није било важно да ли је та паралела правно тачна — била је психолошки неизбежна.

Треба рећи и оно што је теже: страх не оправдава злочине који су у тим ратовима почињени и са српске стране. Јасеновац не даје никоме бланко чек. Али онај ко хоће да разуме зашто су се читава села 1991. наоружала, мора прво да прочита шта се тим селима догодило 1941 — а то је управо оно што је деценијама било забрањено да се каже наглас.

Оно што ниједан логор није успео да убије јесте континуитет: слава која се преноси с оца на сина, крсно име уписано у памћење куће, језик, писмо, песма, гроб који неко и после осамдесет година зна да нађе. То је оно што су у Јасеновцу покушали да прекину и што нису прекинули.

Дуг према жртвама није гнев. Дуг је име, датум, извор и реченица која се може проверити. Сваки пасус на овој страници направљен је да се може поделити засебно, зато што се лаж шири у деловима — и истина мора.

Ако имате породично сведочанство, име, фотографију или документ који припада овој причи, оставите га овде. Ова страница није готова и никада неће бити: она расте онолико колико људи још могу да сведоче.