Селективна правда — суд за мале, имунитет за велике

Почнимо од онога што се обично крије на крају текста: овај сајт не признаје хашки трибунал као суд. Не као пристрасан суд, не као суд са манама — него уопште. Правни поредак почива на једном једином услову: да иста норма важи за свакога ко јој подлеже. Институција која је унапред искључила пола планете из своје надлежности није правосуђе него инструмент, а њене пресуде нису правда него исход односа снага, написан језиком права да би тако изгледао.

Провера је једноставна и увек даје исти резултат. Ирак 2003: инвазија без одлуке Савета безбедности, држава разорена, процене цивилних жртава иду до стотина хиљада и преко милион, ниједна оптужница. Југославија 1999: 78 дана бомбардовања без одлуке Савета безбедности, воз у Грделици, Варварин, РТС, касетне бомбе, осиромашени уранијум — тужилаштво истог тог трибунала 2000. одбија да отвори истрагу. Иста година, иста зграда, иста реч „правда“, супротан исход. То није пропуст система; то јесте систем.

Замислите да све ово објашњавате некоме ко први пут чује за људски род. Кажете му: постоји суд за ратне злочине. Он пита да ли важи за све. Кажете: не, најмоћнија држава је потписала па повукла потпис, донела закон који овлашћује њену војску да силом извуче њеног држављанина из притвора тог суда, и ставила његове тужиоце на списак санкција. Он пита ко онда пред тим судом стоји. Кажете: они који немају чиме да му се супротставе. Он неће имати додатно питање. Схватиће одмах да то није правосуђе него ознака положаја у хијерархији — и биће у праву.

Зато на овој страници пресуде тог трибунала нису полазна тачка ни завршни аргумент. Оне су доказни материјал — не о ономе коме је суђено, него о ономе ко је судио. Ко жели суд, нека га направи такав да пред њега може да стане и Вашингтон и Лондон и Београд. До тада, реч „осуђен у Хагу“ на овом сајту не носи моралну тежину која јој се приписује, а тражити од Срба да је прихвате као коначну истину значи тражити да пристану на положај, а не на правду.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију није настао међународним уговором који су државе потписале и ратификовале. Настао је резолуцијом Савета безбедности 1993, дакле одлуком тела у коме пет држава има вето и у коме је, у то време, једна од њих била и главни спонзор, финансијер и обавештајни партнер суда. Правни теоретичари су одмах поставили питање: може ли извршно тело УН да створи кривични суд који ће судити појединцима? Одбрана у предмету Тадић је то оспорила 1995. и — по логици ствари — питање је решио сам тај суд, у своју корист.

Суд основан одлуком победника, финансиран добровољним прилозима заинтересованих држава, снабдеван доказима из њихових обавештајних служби и смештен у главном граду једне од чланица НАТО-а — то није теорија завере, то је опис. Може се сматрати да је такав суд ипак радио поштено. Али не може се тражити да га они којима је судио доживљавају као неутралан.

Америка је 2000. потписала Римски статут, а 6. маја 2002. потпис повукла. Истог лета Конгрес је усвојио American Service-Members' Protection Act, закон који председнику даје овлашћење да употреби „сва неопходна средства“ да ослободи америчко особље или особље савезника које би Међународни кривични суд притворио. Пошто се седиште тог суда налази у Холандији, закон је у Европи одмах добио надимак који су му и Холанђани дали: Закон о инвазији на Хаг.

То није реторика ни новинарски преувеличавање — то је важећи савезни закон Сједињених Држава. Уз њега иду и билатерални споразуми о неизручивању (тзв. члан 98) наметнути десетинама држава под претњом укидања војне помоћи, и извршна наредба 13928 из 2020. којом је тужитељка МКС стављена на санкциону листу — замрзнута имовина, забрана уласка — зато што је истраживала поступке америчких снага у Авганистану. Мера је поновљена и 2025. Дакле: суд је добар док суди другима, а када помисли да погледа према Вашингтону, добија санкције какве се иначе изричу картелима.

Држите та два податка један уз други. Држава која је од Србије тражила пуну сарадњу са Хагом као услов за сваки динар помоћи, за сваки корак ка Европи, за само нормално постојање — та иста држава законом је прописала да њен војник никада неће крочити у ту зграду, а ако крочи, долази војска по њега.

Године 2000. комитет који је формирало Тужилаштво МКСЈ размотрио је НАТО кампању из 1999. и препоручио да се истрага не отвара. Тужитељка Карла дел Понте прихватила је препоруку. Гоблови случајеви — путнички воз у Грделичкој клисури, мост у Варварину пун људи на пијачни дан, зграда РТС-а са запосленима унутра, избеглички конвој код Ђаковице — прошли су кроз ту процену и завршили као неоснована сумња.

Логика извештаја је поучна: ако нападач тврди да је циљ био војни, а грешка ненамерна, нема места истрази. Приметите да се тај стандард никада није применио на српску страну, где је свака цивилна жртва аутоматски постајала доказ намере, а свака изјава политичара доказ удруженог злочиначког подухвата. Један исти суд, две различите доказне лествице, у истом рату.

Инвазија Ирака 2003. изведена је без одлуке Савета безбедности, на основу тврдњи о оружју за масовно уништење које никада није пронађено. Процене цивилних смрти крећу се од стотина хиљада (Iraq Body Count) до преко милион (истраживања објављена у The Lancet и анкета ORB-а). Земља је распаднута, ушла у грађански рат, а из тог вакуума настао је Исламска држава. Ниједан амерички или британски званичник никада није оптужен ни пред једним међународним судом.

Тужилаштво МКС је 2006. одбило иракске пријаве уз образложење да је реч о малом броју случајева; британски предмет отваран је и затворен 2020. без оптужница. Дело агресије, које би тачно покривало 2003, ушло је у надлежност суда тек 2018 — и то са условима због којих се на држављане нечланица практично не може применити. Механизам је, дакле, тако конструисан да велике силе не могу да прођу кроз њега чак ни теоријски.

Ово није аргумент да злочини на Балкану нису постојали. То је аргумент да међународно кривично право у пракси функционише као инструмент — примењује се надоле, никада нагоре — и да народ који је једини кроз њега прошао у пуном обиму има право да га зове тим именом.

Хашки трибунал је 2017. изрекао доживотну казну Ратку Младићу, а 2021. одбио жалбу. Ова страница тај суд не признаје као меру правде — реч је о телу основаном одлуком Савета безбедности, које су велике силе изузеле од сваке примене на себе саме. Оно што се овде тражи није његова оцена, него оно што странци упорно одбијају да разумеју, а без чега се овај простор не може прочитати: зашто велики део српског народа у Младићу не види чудовиште из вести него човека који је стао између њих и понављања 1941.

То сећање није апстрактно. Породице у Подрињу памте спаљена села око Братунца и Скеланa, нападе из сребреничке енклаве, Божић 1993. у Кравици. Породице у Крајини памте август 1995. и колону. Породице у Лици и на Кордуну памте Јасеновац, јер је то њихова прва, а не пета асоцијација. За те људе рат није почео 1992. него се наставио, и генерал који их је бранио — без обзира на то шта је потписао суд у Хагу — за њих остаје човек који је спречио да се списак понови. Ко то не разуме, не разуме ништа о овом народу.

И зато оптужба која се Србима стално сервира — да су „склони негирању“ — промашује суштину. Не ради се о поричању броја мртвих. Ради се о томе да је једном народу наређено да своје мртве заборави док туђе рецитује напамет, и да свог генерала преда суду који своје генерале законом штити од хапшења. Такав захтев не производи покајање него отпор — то је природна људска реакција и сваки народ на свету реаговао би исто.

Од 2001. до 2011. пуна сарадња са Хагом била је услов за буквално све: америчку помоћ (амандман 787, годишње „сертификовање“ Стејт департмента), кредите међународних финансијских институција, отварање преговора са Европском унијом, ратификацију Споразума о стабилизацији и придруживању. Србија је испоручила све оптужене, до последњег. Милошевића 2001, Караџића 2008, Младића и Хаџића 2011.

Шта је добила? Косово је 2008. прогласило независност, а признања су наставила да пристижу и после испорука. Приступни преговори су отворени тек 2014, а поглавље 35 — једино поглавље те врсте у историји проширења ЕУ — уграђено је искључиво за Србију, да сваки корак ка чланству буде везан за уступке око Косова. Данас, петнаест година касније, чланство није ближе, а исти услов се само преформулише.

Извод из те рачунице је прост. Испорука је продата као улазница, а показала се као наплата. И зато у Србији постоји трајно, потпуно рационално неповерење према сваком новом захтеву који долази упакован у реч „правда“.