78 дана — бомбардовање Југославије 1999.

Косовска криза је стварна и стара. Аутономија покрајине укинута је 1989, албанско становништво је бојкотом и репресијом гурнуто у паралелни систем школа, болница и власти, а од 1996. ОВК прелази на оружану побуну. Српске снаге одговарају акцијама у којима гину и цивили — то је документовано и то ова страница не оспорава.

Али питање ове странице није да ли је постојао проблем. Питање је зашто је од свих проблема на свету баш тај решен ваздушним ратом од 78 дана против целе државе — рафинерија у Панчеву, мостова у Новом Саду, телевизије у Београду, фабрике у Крагујевцу — а не преговорима које је Србија прихватила у политичком делу и одбила у војном.

Одговор се налази у Анексу Б споразума из Рамбујеа. Он је тражио неограничено кретање НАТО снага кроз целу територију Југославије, коришћење лука, аеродрома и путева и потпуни имунитет од домаћег правног система. То је услов који ниједна држава на свету не би прихватила, а понуђен је као једина алтернатива бомбардовању. Кисинџер, човек кога нико не може оптужити за српске симпатије, назвао га је провокацијом.

Прве недеље гађани су радари, аеродроми и касарне. Када се показало да Трећа армија на терену остаје готово нетакнута — по проценама самог НАТО-а уништено је вишеструко мање оклопа него што је првобитно објављено — кампања се преселила на инфраструктуру: мостове, електране, рафинерије, топлане, фабрике, железницу, телевизију.

У Панчеву су погођени рафинерија, азотара и петрохемија. У Дунав и у ваздух је отишло на десетине хиљада тона винил-хлорид мономера, етилен-дихлорида, амонијака и живе; УНЕП је после рата Панчево, Крагујевац, Нови Сад и Бор прогласио еколошким „врућим тачкама“. То није колатерална штета — то је последица одлуке да се гађа хемијски комплекс усред града.

Графитне бомбе BLU-114/B први пут су у историји употребљене баш овде, 2. маја 1999. Оне не убијају директно: обарају електроенергетски систем. Без струје остају инкубатори, дијализа, водоводне пумпе и хладњаче с лековима. Реч „прецизно“ у таквом рату значи да је погођено оно што је планирано — не да је безболно.

На простору Косова и јужне Србије коришћена је муниција с осиромашеним уранијумом — око 31.000 пројектила. УНЕП је 2001. потврдио контаминацију на 112 локација. Веза са порастом малигних обољења у Србији предмет је стручног спора и овде је нећемо продавати као доказану: тврдити више него што извори носе значи ослабити све остало што извори носе.

Хашки трибунал је основан да суди за злочине на простору бивше Југославије — за све злочине, свих страна. Године 2000. посебан комитет тужилаштва размотрио је НАТО кампању и препоручио да се истрага уопште не отвори. Тужилац Карла дел Понте је препоруку прихватила. Од тада ниједан суд на свету није судио никоме за Грделицу, Варварин, Ниш, Мурино или Абердареву.

Amnesty International је напад на РТС и напад код Варварина означио као кршење међународног хуманитарног права. Human Rights Watch је документовао између 488 и 527 убијених цивила и закључио да су у више случајева прекршена правила о разликовању и сразмерности. Европски суд за људска права је у предмету Banković и др. против 17 држава НАТО-а (2001) тужбу породица одбацио — не зато што није било жртава, него зато што је закључио да жртве нису биле „под јурисдикцијом“ држава које су бацале бомбе.

Тако је настало правило које данас важи у целом свету: постоји међународно право за оне који немају ваздухопловство, и постоји нешто друго за оне који га имају. Србија је била случај на коме је то правило испробано.

До 1999. употреба силе без одобрења Савета безбедности била је, барем формално, немислива. После 1999. постала је опција о којој се расправља. Авганистан 2001, Ирак 2003 — где оружје за масовно уништење није постојало — Либија 2011, где је резолуција о зони забране летова претворена у промену режима и оставила земљу без државе. Свака следећа интервенција позивала се на претходну.

Косово је 2008. прогласило независност мимо Резолуције 1244. Тај чин је постао цитат: свака страна у сваком каснијем сукобу — од Јужне Осетије и Абхазије до Крима и Донбаса — позивала се управо на „косовски преседан“. Ово наводимо као чињеницу о аргументацији коју користе други, а не као оправдање било чијег рата: један прекршај не постаје законит зато што га је неко други први учинио.

Поука коју је свет извукао из 1999. није била „не сме се“. Била је: „сме, ако имаш довољно авиона“. Србија је ту лекцију платила прва и најскупље.

Данас нико не шаље авионе. Али притисак није нестао — променио је облик. Сажимање сложене историје на једну реч, координисане кампање на друштвеним мрежама, ботовске мреже и порталске „анализе“ које сваку српску тему сведу на пресуду пре него што почне разговор. Ко год је покушао да на интернету изнесе документован став о Косову или о 1999, зна како то изгледа.

Наш одговор на то не може бити огледало. Ако одговоримо поруком уместо документом, изгубићемо — јер противник има већи буџет за поруке. Ако одговоримо извором, датумом и бројем странице, губи он, јер то не може да купи. Зато на овом сајту свака тврдња носи траг до извора, а свака ставка коју извори не носе означена је као спорна.

Србија у последњих сто година никада није имала савезника у сопственом суседству, а сваки од историјских противника данас седи за истим столом. То није теорија завере, то је списак чланица. Али из тога не следи да смо беспомоћни: следи да морамо бити тачни. Тачност је једино оружје које нам нико не може одузети ни бомбардовати.