Жута кућа — отети са Косова, изнутрице продате

Убити човека у рату је злочин. Одвести га живог, здравог, преко државне границе, држати га у соби док не стигне позив из иностранства да је нађен купац, па га однети на сто и извадити му бубрег — то више није рат ни у једном значењу те речи. То је индустрија у којој је људско тело сировина, а живот се одржава само док траје потражња.

И зато ова страница није написана хладно. Написана је зато што у нашем народу постоје породице које двадесет пет година не знају где им је отац, син, брат — а знају шта се вероватно догодило. Живети са тим сазнањем, без гроба и без пресуде, јесте казна коју нико од њих није заслужио.

Тражимо само оно што се у сваком нормалном правном поретку подразумева: истрагу до краја, ексхумације, идентификације, имена оптужених и суђење. Ништа од тога није спроведено — не зато што нема шта да се истражи, него зато што би истрага водила до људи који су у међувремену постали државници признати на Западу.

У фебруару 2004. заједнички тим истражитеља Хашког трибунала и УНМИК-а стигао је у засеок Рипе код Бурела, у северну Албанију, по наводима које су добили од сведока из редова саме ОВК. Тражили су кућу у којој су, по тим наводима, држани заробљеници довожени са Косова и у којој су обављане операције.

Затекли су соби у којој је под био недавно измењен и зидови окречени. Теренски тест на присуство крви реаговао је позитивно на неколико места. У непосредној околини куће нађени су комади медицинског отпада — празне бочице, амбалажа од инфузионих сетова, шприц, материјал који у сељачкој кући усред албанских брда нема шта да тражи. Домаћин је објаснио да је његова супруга ту рађала.

Узорци су узети. Терен је, по правилима надлежности, предат албанским властима. Од тог тренутка предмет престаје да постоји: узорци су нестали или уништени, кућа је остала недирнута годинама, а ниједна форензичка екипа са пуним овлашћењима више никада није ушла унутра. Разлика између „нема доказа“ и „докази су уништени“ је цео овај досије.

Карла дел Понте била је главна тужитељка Хашког трибунала од 1999. до 2007. Имала је истражитеље, буџет, подршку НАТО-а и УН-а и пуно овлашћење да покрене поступак. Наводе о трговини органима изнела је тек 2008, у књизи, пошто јој је мандат истекао и пошто је постала швајцарска амбасадорка у Аргентини.

У књизи описује: заробљенике довожене камионима из Косова у Албанију, селекцију по годинама и здрављу, млађе и здравије одвојене, држане у кућама у околини Бурела и Тропоје, и на крају одвођене у импровизоване операционе сале, одакле нису излазили. Органи су, по тим наводима, авионом одлазили преко аеродрома Ринас за клинике у иностранству.

Питање које се овде поставља није да ли је жена била у праву. Питање је зашто човек на њеном положају не подиже оптужницу док може, него пише књигу кад више не мора да одговара. Одговор је исти онај који стоји иза целог овог случаја: у том тренутку су људи против којих би оптужница ишла били потребни Западу као партнери у грађењу нове државе.

Дик Марти је исти онај известилац који је Европи документовао ЦИА-ине тајне затворе и „изручења“ после 2001 — човек чија је професионална биографија непријатна управо за оне који га данас одбацују. Његов извештај од 7. јануара 2011. („Нечовечно поступање према људима и недозвољена трговина људским органима на Косову“, документ 12462) заснован је на изворима НАТО-а, обавештајних служби више земаља, документима међународних мисија и исказима заштићених сведока.

Извештај описује структуру унутар ОВК коју назива „дреничком групом“, њену контролу над логорима у Албанији, над трговином хероином и над отмицама, и наводи да је на њеном врху био Хашим Тачи. Констатује да су међународне мисије о томе имале сазнања још деведесетих и да су свесно одлучиле да не притискају — јер је ОВК била савезник.

Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је 25. јануара 2011. Резолуцију 1782, којом тражи потпуну и независну истрагу и позива Албанију и мисије на Косову на сарадњу. Резолуцију су подржале државе које су Косово признале. Дакле: тело од 47 европских држава званично је рекло да ово мора да се истражи. Није истражено.

Свака истрага о ОВК на овом простору наилази на исту препреку: сведоци умиру, повлаче исказе или одбијају да сведоче. То није утисак српске стране — то је констатовано у пресудама самог Хашког трибунала. У предмету Рамуша Харадинаја веће је изричито записало да је поступак вођен у атмосфери застрашивања сведока, а председник Трибунала о томе је извештавао Уједињене нације.

У предмету „Клечка“ пред ЕУЛЕКС-ом кључни сведок је нађен мртав у свом стану у Немачкој, отрован, дан пре него што је требало да настави сведочење. У другим предметима сведоци су се одрицали ранијих исказа речима да „нису при себи били“ кад су их дали. Специјализована већа у Хагу и данас воде посебне поступке за ометање правде и застрашивање сведока — паралелно са главним предметом.

Због тога реченица „нема довољно доказа“ у овом предмету не значи оно што значи у нормалном поступку. Она значи да је систем застрашивања успео. Кад се докази физички униште, а сведоци физички уклоне, недостатак доказа постаје последица злочина, а не оповргавање злочина.

У новембру 2008. на приштинском аеродрому пронађен је исцрпљен турски држављанин који је управо остао без бубрега. Траг је водио до приватне клинике „Медикус“ у Приштини. Утврђено је да су сиромашни донори из Молдавије, Русије, Турске и Казахстана довођени лажним обећањима о плаћању, оперисани у клиници, а органи уграђивани богатим примаоцима из иностранства, углавном Израелцима, по цени од више десетина хиљада евра.

ЕУЛЕКС је 2013. осудио одговорне, укључујући власника клинике и урологе. Пресуда је правоснажна. Дакле није спорно да је на Косову постојала мрежа која је вадила и продавала људске органе, са страним посредницима, лекарима и логистиком — спорно је само да ли је исти посао рађен и десет година раније, у рату, са заробљеницима уместо са преварeним сиромасима.

Марти у свом извештају директно повезује ове две ствари: људе, руте и посреднике који се појављују у предмету „Медикус“ доводи у везу са мрежом из 1999. Отуда и позната формулација да „Медикус“ није почетак приче — него њен наставак, у миру и са рачуном на папиру.

Специјализована већа Косова и Специјализовано тужилаштво основани су 2015, седиште им је у Хагу, суде по косовском закону, а формирани су управо као последица извештаја Дика Мартија. То значи да ниједна страна не може да тврди да су наводи били неозбиљни: због њих је основан суд.

У јуну 2020. потврђена је оптужница против Хашима Тачија, Кадрија Весељија, Реџепа Селимија и Јакупа Краснићија за ратне злочине и злочине против човечности — прогон, мучење, нестанци, око стотину убистава. Тачи је поднео оставку на место председника Косова и предао се у новембру 2020. Суђење је почело у априлу 2023.

Тачке о трговини органима у тој оптужници нема. Суд основан због органа суди за све осим за органе. То се званично објашњава недостатком доказа — али докази су уништени пре него што је суд уопште постојао, а сведоци уклоњени док је истрага још била у рукама мисија које нису хтеле да истражују. Правни поредак који сам себи допусти да закасни петнаест година нема право да позива на стрпљење.

После доласка међународних снага у јуну 1999. са Косова и Метохије отето је и нестало више хиљада људи, а више од 1.600 се и данас води као нестало у евиденцији Међународног комитета Црвеног крста. Реч је о цивилима — старцима, женама, радницима, људима одведеним са њива, из аутобуса, испред кућа, у зони за коју је по Резолуцији 1244 одговорност преузела међународна заједница.

Део тих људи никада није нађен ни у једној гробници, ни у једној масовној хумки, ни у једном записнику. Управо о том делу говори овај досије. Јер тело које је распродато не завршава у гробници — оно нестаје као предмет, у деловима, у различитим земљама, у различитим људима.

Свака породица која и данас чека има право на исто што и свака друга породица у Европи: да јој се каже где је њен човек и ко га је однео. То није политичко питање, него најобичније људско.

Одговор није мистерија и не захтева теорију завере. ОВК је 1999. била оруђе једне политике. Кампања бомбардовања вођена је уз тврдњу да се на Косову спречава хуманитарна катастрофа; држава која је из тога настала морала је да остане морално чиста да би цела операција остала оправдана.

Признати да су људи који су постављени на чело те државе водили логоре у Албанији и продавали изнутрице заробљеника значило би признати шта је тачно подржано и наоружано. Зато није постојала политичка воља ни 2004, ни 2008, ни 2011. Није реч о томе да нико није знао — Марти у извештају изричито наводи да су међународне мисије имале сазнања и да су ћутале.

Тај образац је познат са осталих страница овог сајта: исти аршин, различит исход, у зависности од тога ко је починилац. Ово је његов најгори облик, зато што овде цена ћутања није изгубљен спор о историји — него људи који су, док су одлуке одлагане, престали да постоје као целина.

Прво: спровођење Резолуције 1782 Савета Европе у целости — независна истрага са пуним приступом локацијама у Албанији, укључујући кућу у Рипама, и без препуштања поступка властима које су већ једном затрпале доказе.

Друго: посебну тачку оптужнице пред Специјализованим већима за отмице и трговину органима, или јавно и образложено објашњење зашто је, после свега, изостала.

Треће: заштиту сведока која заиста функционише, изван домашаја структура које се истражују, и међународну одговорност за мисије које су имале сазнања и нису поступиле.

Четврто: име, датум и гроб за сваку од оних породица. То је најмање што правни поредак дугује људима које није заштитио док је држао одговорност над тим простором.