Олуја — колона дуга један народ

Војна крајина је настала као појас насељен српским граничарима које је Хабзбуршка монархија довела да бране Европу од османског надирања. Заузврат су добили Статуте Валахоруме из 1630. — право на сопствену веру, самоуправу и земљу која се не може отети. То није било досељавање без правног основа; то је био уговор потписан царским пером.

Векове касније, ти исти крајеви — Лика, Кордун, Банија, Далматинска загора — остали су сиромашни, каменити и густо испресецани православним црквама и гробљима од којих најстарија претходе свакој модерној држави у региону. Крајишник није био дошљак; био је човек чија је породица три стотине година копала бунар на истој парцели.

У Другом светском рату та заједница је прошла кроз НДХ и Јасеновац. Према попису из 1948, десетине хиљада њених домаћинстава више нису постојале. Оно што је остало живело је с једним неизреченим знањем: да оно што се једном догодило није немогуће поновити.

Уобичајена прича гласи: Срби су се побунили против независне Хрватске зато што су хтели Велику Србију. Сирова хронологија каже нешто друго. Побуна није почела референдумом о независности него уставним изменама које су Србе из конститутивног народа претвориле у мањину, и таласом отпуштања из полиције, судова и јавних предузећа који је погодио људе који нису били ничији војници.

Уз то је дошла симболика: шаховница без првог белог поља, повратак назива и обележја из 1941, а у неким крајевима и јавно величање усташких команданата. За човека чији је деда убијен у Јасеновцу то није било питање естетике него процене ризика.

И још нешто што се у западним приказима готово никада не помиње: та побуна није избила у вакууму. Немачка је признање Хрватске прогурала у децембру 1991, пре него што је Бадинтерова комисија уопште закључила да су услови испуњени, и пре него што је иједно питање заштите мањина било решено. Људима у Книну тиме није послата порука о међународном праву него о томе на чијој страни ће свет стајати кад ствари крену наопако.

У пет ујутру 4. августа артиљерија је отворила ватру на Книн, Бенковац, Обровац и Грачац — на градове, не на линије фронта. У Книну, где је живело око 37.000 људи, у првим сатима пало је више од деветсто пројектила. Хашко претресно веће је 2011. закључило да су такви ударци били противправни напади на цивилно становништво; жалбено веће је ту анализу одбацило годину дана касније, али сама чињеница гранатирања никада није била спорна.

Оно што је уследило није било повлачење војске са цивилима иза себе — било је исељење целе једне земље. Трактори, приколице, бицикли, коњска запрега, пешаци; колона која се на моменте протезала више од шездесет километара и којој је требало данима да пређе Уну. Људи су носили икону, крштеницу и кључ од куће. Кључеви су и данас по кућама у Србији, у фиокама, поред докумената које нико не смеју баци.

Колона није била поштеђена. Код Петровачке цесте и код Двора избеглички конвоји су нападани из ваздуха и артиљеријом; снимци страних новинара, извештаји УН посматрача и накнадне обдукције не остављају простора за спор. Међу мртвима су била деца.

Ако би сама операција и могла да се брани војном нуждом, оно што је уследило не може. Посматрачке мисије Европске уније и УН месецима су бележиле исти образац: улазак у испражњено село, пљачка, паљење куће по куће, а у кућама у којима је неко остао — по правилу неко преко седамдесет година — убиство.

Процене говоре о око 22.000 уништених или спаљених објеката. То није збрка првог дана офанзиве; то је рад који је трајао недељама и месецима, у крајевима где више није било никаквог отпора. Паљење куће у септембру нема војну сврху. Има само једну: да се онемогући повратак.

Случај Грубори то сажима до краја: шесторо стараца убијено 25. августа, три недеље после проглашене победе, у акцији специјалне полиције — а затим прикривање које је трајало више од деценије и у самој Хрватској разоткривено тек захваљујући хрватским новинарима и полицајцима који су проговорили.

Априла 2011. претресно веће МКСЈ осудило је Анте Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Пресуда је утврдила постојање удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био трајно уклањање српског становништва са подручја Крајине, и позвала се на Брионске транскрипте као доказ намере на највишем нивоу.

У новембру 2012. жалбено веће их је ослободило већином три према два. Кључни разлог био је технички: веће је одбацило такозвани „стандард од 200 метара“ којим је првостепено веће мерило законитост артиљеријских удара, а затим закључило да без тог налаза пада и цео закључак о удруженом злочиначком подухвату.

Судије Фаусто Покар и Кармел Агијус написали су издвојена мишљења необичне оштрине — Покар је рекао да пресуда „контрадикује сваки осећај правде“. Оно што је важно разумети: ослобађајућа пресуда није утврдила да прогона није било. Утврдила је да двојица оптужених за њега нису кривично одговорни према стандарду доказивања који је веће применило. То су две различите ствари, и разлика међу њима је жртвама одузела једино што им је још могло бити дато — име за оно што им се догодило.

У поступцима пред хрватским судовима, од скоро две хиљаде документованих убистава правоснажно је пресуђена шачица случајева. Више од две деценије касније, највећи број породица нема ни гроб ни пресуду.

Право на повратак загарантовано је Ердутским споразумом и низом хрватских обавеза према ЕУ. У пракси је онемогућено законодавством: станарска права над „напуштеним“ становима укинута су онима који су отишли, имовина је додељивана новим корисницима, а поступци враћања трајали су годинама. Човек који се вратио 2003. затекао би у својој кући другу породицу и суд који не жури.

Уз то је ишло све остало: спаљена инфраструктура, непостојећа радна места, укинуте школе и амбуланте, повремени напади и графити. Вратили су се углавном они којима је било свеједно где ће умрети — старији. Данас су многа некадашња села празна не зато што су људи одабрали град, него зато што им је повратак технички био немогућ.

Попис из 1991. бележи 581.663 Срба у Хрватској. Попис из 2021. бележи их око 123.000. Тај пад од близу осамдесет одсто није ратна статистика — он је наставио да пада и у миру, деценијама после последњег испаљеног метка.

Сваког 5. августа у Книну се одржава државна прослава са војном парадом, а истог дана у Србији и Републици Српској пале се свеће за убијене и прогнане. Два потпуно неспојива значења једног датума, на удаљености од неколико сати вожње.

Ово није позив да се Хрватима одузме право да памте крај рата на својој територији. То је питање нечег другог: може ли се победа славити парадом ако је њен мерљиви исход нестанак једне заједнице стар четири века, а хиљаде убистава остало непроцесуирано. Одговор који Европа даје ћутањем тиче се и ње саме.

Људи из те колоне данас живе у Београду, Новом Саду, Бањалуци, Бечу, Чикагу и Мелбурну. Њихова деца често не знају ни име села из ког им је породица. Управо зато ова страница постоји: док име постоји, село није сасвим нестало.